Kada smo pod stresom, telo reaguje pre nego što mi uopšte postanemo svesni da smo napeti. Ramena se podignu, disanje postaje pliće, a vilica, gotovo neprimetno, počinje da se steže. Mnogi ljudi ne znaju da to rade dok ne osete bol u vilici, glavobolju ili osetljivost zuba.

Zanimljivo je da vilica često reaguje čak i kada mislimo da smo „smireni“. Dok radimo na računaru, stojimo u saobraćaju ili pokušavamo da rešimo problem, vilica se nesvesno zaključa.

To nije slučajno.

Vilica kao „skladište stresa“

Stres aktivira tzv. fight or flight odgovor organizma: urođeni mehanizam preživljavanja. U tom režimu telo se priprema za opasnost: mišići se zatežu, puls se ubrzava, a pažnja se fokusira.

Jedan od mišića koji prvi reaguje je upravo maseter, glavni mišić za žvakanje.

Zašto baš vilica?

Zato što je ona direktno povezana sa refleksom odbrane. Stezanje vilice je podsvesna priprema tela za akciju, kao da se spremamo da „zagrizemo“ problem. U prirodi, stezanje vilice znači spremnost na borbu ili zaštitu.

Iako danas retko moramo fizički da se branimo, naš nervni sistem i dalje reaguje kao da mora.

Kad stres traje duže nego što treba

Problem nastaje kada stres ne traje kratko, već danima, nedeljama ili mesecima.

Tada vilica ostaje stalno blago stegnuta, zubi su pod konstantnim pritiskom, mišići se zamore, javlja se bol u slepoočnicama, vratu i ramenima.

Mnogi ljudi ove simptome povezuju sa:
– migrenom
– lošim jastukom
– kičmom
– „promenom vremena“

Vrlo retko pomisle na vilicu, a zapravo, vilica je često početna tačka bola koji se širi na glavu i vrat.

Nesvesna navika

Najzanimljivije je što se stiskanje vilice najčešće ne dešava u trenucima panike, već u „normalnom“ svakodnevnom stresu: dok radimo za računarom, vozimo, kad smo nervozni, kad se koncentrišemo, dok pokušavamo da budemo produktivni i dr.

To znači da mnogi ljudi provode sate dnevno sa blagim, ali stalnim pritiskom u vilici, a da toga nisu svesni.

Vremenom, ta navika postaje automatska.

Kako to utiče na zube?

Dugotrajno stiskanje vilice može dovesti do:
– trošenja gleđi
– sitnih pukotina na zubima
– preosetljivosti
– bola pri žvakanju
– škljocanja ili preskakanja vilice
– jutarnje ukočenosti

Zubi nisu napravljeni da budu stalno u kontaktu.
U normalnom položaju, između gornjih i donjih zuba treba da postoji mali razmak dok mirujemo.

Kod stresa, tog razmaka nema.

 Šta nam telo poručuje?

Bol u vilici često nije problem sam za sebe, već signal da previše držimo napetost u telu, ne primećujemo kada se zgrčimo, ne pravimo pauze ili ne opuštamo mišiće. Vilica tako postaje mesto gde se stres fizički „zapiše“. Možemo reći da je vilica svojevrsni dnevnik našeg nervnog sistema.

Mali test svesti

Ako sada čitate ovaj tekst, obratite pažnju:
– Da li su vam zubi trenutno stisnuti?
– Da li dodiruju jedni druge?
– Da li je vilica opuštena?

Većina ljudi u tom trenutku shvati da je zapravo drži stegnutom.

Zašto je ovo važno primetiti na vreme?

Ako se navika ne prepozna, može preći u:
– noćno škrgutanje zubima (bruksizam)
– hronični bol u vilici
– poremećaj temporomandibularnog zgloba (TMZ)

Tada problem više nije samo stres, već i mehaničko oštećenje struktura koje koristimo svakog dana.

Vilica je više od alata za žvakanje, ona je deo sistema kojim telo reaguje na napetost. Kada je stalno stegnuta, to nije slučajno, već znak da telo pokušava da se nosi sa opterećenjem.

Razumevanje ove veze između stresa i vilice prvi je korak ka tome da primetimo naviku, osvestimo napetost i sprečimo da ona ostavi trag na zubima i zglobovima. Nekad problem ne počinje u zubu, već u načinu na koji telo nosi pritisak.

Izvor:
https://my.clevelandclinic.org/health/diseases/21463-bruxism